Godine 1951. mlada Belgijanka Bernardet Lorel provodila je odmor u Marseju. Jednom se uputila u mali park sa divnim, više vekovnim starim drvećem. Sela je na klupu da se odmori. Neočekivano, primetila je malu crkvu. Bila je sigurna da je do pre petnaestak minuta nije zapazila. Iznenađena sopstvenom rasejanošću, krenula je prema crkvi, prešla aleju, prekoračila ivicu travnjaka i, sasvim nepredviđeno ... našla se na groblju! Zamalo da se onesvesti.
Unaokolo su bile staze posute peskom, pokošeni travnjaci, a sada najednom - iskrivljene krstače zarasle u korov! Nasred groblja, iz crkvice i njenih otvorenih dveri dopirale su molitve na latinskom za pokoj duše... Isprepadana, devojka je htela da pobegne. U tom trenutku na dverima crkve pojavila se pogrebna povorka.
Četiri čoveka, u košuljama od grubog platna i nekakvim širokim pantalonama, nosila su sanduk za kojim je išla uplakana mlada žena, okružena dečicom. Svi su bili u bednoj odeći, kakvu Lorel nikada ranije nije ni videla. Od straha, dala se u beg. Kroz nekoliko minuta, kada je malo došla sebi, osvrnula se: ničega više nije bilo - ni crkve, ni pogreba, niti zapuštenog groblja. Ispostavilo se kasnije da su pre Francuske revolucije na tom mestu sahranjivali sirotinju.
Potom je groblje napušteno, a krajem prošlog veka tu su uredili park.